Personal Point Of View

Ti si, ćero, tatin sin

Kad je moja roditeljka bila trudna, ona i ćale su bili ubeđeni da sam sin. Smislili su mi i ime. Nenad. Valjda zato što sam ih iznenadila, nije da su me pažljivo planirali. Tad nije bilo UZa i ostalih trica, pa nisu ni mogli da znaju moj pol. Kad sam se rodila, moja roditeljka spopadne babice i lekare da su me zamenili, kako ja to žensko kad ona i muž joj znaju da sam muško. Onda su hteli da mi daju neko muško ime u ženskom obliku tipa Đurđina, Nikolija, Jovana, al’ ih zajebe kum, pa budem Anita (FALA, KUME!). No, to što sam Anita nikad nije sprečilo moje roditelje da me zovu Neđa. Da, da.

N E Đ A!

Ćale me zvao tako do smrti, keva me i dalje zove tako. To Neđa je milošte od Nenada.

I tako je moj ćale čitav život žalio što nema sina, pa sam ja odgajana onako kako je on zamišljao da bi trebalo odgajiti sina. I sve je bilo ok dok nismo stigli do moje 18. i izostanka ispraćaja u vojsku… Kako krenemo na neki ispraćaj, on tako krene duboko da uzdiše, a kad se sretnemo s budućim vojnikom, on kaže:

Neka ti je srećno, junače!

Eeeee, da mi ja ćale sad živ, pa ne bi bilo ponosnije osobe od njega! Valjda bi i meni tako rek’o junače, ne bi bio rodno-senzitivan.

Dakle, zašto se radujem vojsci?

1. Ispraćaj

More, kad moja Ljiljana zakupi šatru, pa rasprostremo s kraja na kraj ulice, pa zatvorimo saobraćaj! A komšiluk i familija služe narod. Pa, mi dođu ujaci i stričevi, pa da me celu noć grle i pozivaju se na naše slavne pretke (naročito majčevina), pa da ih ne obrukam u kasarni, da uvek redovno brijem noge, ispod pazuha, da se ne svađam s klasićima, slušam nadređene…. A munu mi u džep i po koju crkavicu EU porekla… Pa, keva naruči:

‘MAJKA PLAČE, UJKI SUZE LIJU, DANAS NEĐU PRATE U ARMIJU’

2. Putovanje

Kad na autobusku odem sa roditeljkom i klincima, pa tu dođu i najbliže komšije, rođaci, a možda i ex svekrva i ex svekar (prim. aut. sin im se nije proslavio u vojsci, pa je to ex svekru ostala rak rana), pa dođu trubači, pa kad krene ‘KO TO KAŽE, KO TO LAŽE, SRBIJA JE MALA…’, pa ‘OD TOPOLE, OD TOPOLE, SVE DO RAVNE GORE…’. Keva i ex svekrva mi plaču, a ex svekar ih opominje da ne baksuziraju, nego me bodri da budem dobar vojak. Svi opet tutkaju po koju crkavicu, a ja se okrećem svojim Naslednicima i kažem:

Ne brinite deco, ide majka da vam čuva miran san!

3. Kasarna

Kontam da će kasarne da prilagode i nama, ženskadiji. Pa, kad uđem unutra, a ono sve pršti od boja: roze, ciklama, crveno, žuto, zeleno… Pa, na ulazu nas skupe i kažu:

VOJNIČICE, VOJNIČKI POZDRAV ZDRAVO!

Pa, krenemo u zaduživanje uniformi. Kad tamo veš, a ono sve Victoria Secret, pa uniforme u prigodnim bojama, pa udobne patike, ovaj cokule… Pa, uđemo u mirišljave sobe, pa se raspremimo, pa raspletemo priče o nezi noktiju, depilaciji, momcima, a krišom sve pogledujemo onog našeg vodnika s brci…

4. Obuka

Pa, kad nam uvale puškice i nokčiće, ima k’o Izraelke da se fotkama po Insta, sveCki hit da budemo! Pa, onda krene i ozbiljna obuka: kako da ti se kosa ne spljošti po kišnom danu, make-up održiv 24h, nokti – sam svoj majstor, najbolji način depilacije intimnih delova tela… Ako se slučajno zasečeš brijačem, kako pravilno zalepiti hanzaplast i koja marka je najbolja za te svrhe; pa, kozmetičar i modni dizajner sa savetima… Onda, lajf kouči na teme:

  • Kako upropastiti muško biće (što psihički, što fizički)
  • Izaći na kraj sa ex hazbentom/momkom/svekrvom/zaovom/belim pčelama/decom
  • Kako biti uticajan na internetima

Pa, obuka traje svakodnevno minimum 3 meseca, a posle 3 meseca uvežbavanje po splavovima beograCkim, sve o trošku države, afkors. Pa, kad izađemo iz kasarne k’o barakude! Ma, šta barakude – AJKULE, BRE! NIKO NA CRTU DA NAM NE STANE!

5. Vojačke priče

Sa pričama iz porodilišta smo završile! Kad krenemo mi naše vojničke priče:

– Koji si rod bila?
– Frizure u mirnodopskim uslovima. Ti?
– Depilacija u vanrednim uslovima.
– Daaaaaaj, ne seri! Pa, mi smo bile u istoj kasarni! He he! E, je l’ti bio onaj Vasić, kouč za mreže?
– Eeeeeeee, jeste!
– Eeeeeeeee, i meni!

Ma, to će, bre, da budu priče! Muški, ugasili ste ga! Mi ćemo da budemo zanimljivije.

A sad malo ozbiljno:

Ja sam vojni obveznik. To mi donela srednja škola. ’99. smo svi bili u stanju pripravnosti, i da su me pozvali – ja bih se odazvala pozivu. Otišla bih da pomognem svom narodu, ne bagri na vlasti. Kako god okreneš, uvek nam neki takvi na vlasti. Od kad znam za sebe.

Ako smo već sredili i uradili sve što je do nas, a u vezi sa odbranom od poplava, požara i ostalih prirodnih katastrofa; ako smo maksimalno opremili policiju, vojsku, vatrogasce, civilnu zaštitu; ako smo sve već uradili što je normalno u jednoj nirmalnoj zemlji, a tiče se opšte bezbednosti – daj da trošimo pare na obuku stanovništva Republike Srbije za ponašanje u ovim situacijama. Ako li nismo, da l’ ste, bre, normalni? Sad ćete mene u četr’es godina da vučete po nekim kazamatima, da me kljucate u mozak glupostima, a kući će decu da mi čuva… KO!? ‘oćete bebisiterku vi da mi platite!? ‘oćete li vi da im obezbedite klopu za to vreme za koje ja neću moći da radim? ‘oćete vi za to vreme (DALEKO BILO!) da ih vaspitavate?

Ja sam single keva. I što se mene tiče, taj vaš predlog zakona o obaveznoj obuci da nabijete tamo gde Sunce ne sija.

Takođe, ova majka, nema decu za bacanje.

Budite sigurni, budite uvereni, uvedete li obavezno služenje vojnog roka, moj sin i moja ćerka, podvlačim:
MOJ SIN I MOJA ĆERKA
će prestati da budu državljani ove zemlje.

Ne zato što ne volim Srbiju, već zato što više volim svoju decu. Ako ste svi od reda usrali moj život, moja dužnost kao roditelja je da ne userete živote moje dece! Jebali vas vaši ratovi i imaginarni prijatelji i neprijatelji! Jebale vas krizne situacije koje sami pravite! Možda sam ovca u horoskopu, al’ nisam i nikad neću da pristanem da budem deo stada! ne dam vam život svoje dece! Ne dam.

Onog trenutka kad sam postala majka, prestala sam da budem vojni obveznik. Po sopstvenoj savesti. Po ličnom izboru. Tačka.

Vojnički pozdrav: CIAO, POYY!

 

One Comment

Leave a Reply