Personal Point Of View

Tehnologija I Deca

Sednem tako nekad, pa razmislim: gde bih mogla da budem, gde sam mogla da budem, gde sam sada… I lutaju misli, lete. Jedna misao je konstanta:

Bila bih potpuno izgubljena i nesrećna bez svoje dece.

Kako vreme prolazi, sve sam vezanija za njih. Valjda što znam da će jednom da odu svojim putem. Da će imati svoje prioritete i da neću biti jedan od njih (što je i normalno). Znam da dolazi vreme kad će se joguniti, prkositi ustaljenim normama… Sve to znam. Zato ih sad gnjavim do besvesti i nazad.

Živimo u materijalističkom svetu. Sve košta: obrazovanje, lekari… Ne kažem da mi je teško, jer nije to poenta. Poenta je da bih da provodim više vremena sa njima. Sem mene, nemaju nikoga drugog na koga su toliko upućeni. Istina je da bih volela da imam puno novca, jer bi mi to omogućilo da ne radim xyz poslova kako bih njima priuštila najbolje. Kad kažem najbolje mislim na sportić, logopeda, slikanje, pozorište, bioskop, knjige, kompove… Nisam rob materijalnog, niti njih vaspitavam u tom smeru. Duboko verujem da se obrazovanje isplati. Da je obrazovanje jedino ispravno. Ako si obrazovan verovatno nećeš raditi u državnom sektoru, ali to istinski obrazovanoj osobi nije bitno. Bitno joj je da radi posao kojim će ispoljiti svoj pun potencijal, napredovati i živeti pristojno od svojih znanja i veština. Zato se trudim da ih na zanimljiv način naučim svašta.

Mnoge stvari su naučili sami. Na primer, ćirilicu i latinicu. Volim da čitam, pa je sasvim prirodno da smo okruženi knjigama. Za ovih 5 godina stekli su pristojnu dečiju biblioteku. Zbog toga što su im knjige otškrinule vrata novog univerzuma, oni su sami poželeli da nauče da čitaju. Jednog dana su mi rekli

kupi nam knjige da ucimo slova.

Na pitanje kakva slova i na konstataciju da su još mali za tu veštinu, zgrabili su Telenorov bilten i počeli da mi čitaju imena telefona. Mozak nije mogao da mi procesuira info da oni čitaju. Nasumično sam otvorila stranicu i pokazala im rečenicu. Pročitali su. Prvo su savladali latinicu zbog kompa, tableta i fona. Prvo su naučili da kucaju, pa da pišu. Tako to ide sa današnjom decom. Nisam protivnik tehnologije, naprotiv. Za mene su u detinjstvu normalni bili televizori u boji, video rikorderi i muzičke linije. Čak sam i gramofon smatrala duhom prošlosti. Moja pokojna baba nikad nije znala da koristi daljinski, mučila se; ali mi nikad nije dreknula da ga ostavim i da bežim od njega.

Nove generacije – nove tehnologije.

Mislim da je potpuno glupo i neproduktivno uskraćivati danas decu za tekovine 21. veka. Moji vole kompove, fonove, tablete i ostale gadgete. I ne uskraćujem im ih, samo se trudim da se bave kontrolisanim sadržajem. Dakle, od igrica upražnjavaju samo edukativne. Naravno, ne provode čitav dan buljeći u ekrane. Obično se ljudi zapanje kad im kažem da moji klinci rade na kompu. I kad kažem da rade, to ozbiljno mislim. Umeju da koriste Office paket (prave prezentacije, pišu dokumenta…); poznaju i osnove PSa (mnogi odrasli se pogube kad startuju Photoshop, a moji klinci umeju resize, filtere i još neke sitnice – #bragging!).

Prosto, to ih interesuje. Ko sam ja da im sečem krila!?

Ne znam šta će da budu kad porastu (ko zna koliko li će novih zanimanja da se pojavi) – to je njihova odluka. Na meni je da ih podržim. Ne moram da se slažem sa njima, ali moram da ih podržim. Ja sam roditelj. Možete li samo da zamislite njihovu sreću kad sam im rekla da u Kragujevac stiže #MSKaravan i da ću i njih da vodim!?

Objasnila sam im da će da predstave novi OS – Win10. Više sam vremena provela objašnjavajući kako je to win10 nov (jer ga koriste odavno), nego šta mogu da očekuju na eventu. A i MS im je kao neko božanstvo. Kako im je bilo? Ovako:

Ljudi koje su sreli na #MSKaravan za njih su personifikacija Microsofta. Posle te dogodovštine, na koju su rado otišli, čvrsto su rešili da će da budu dobri đaci kad krenu u školu, jer u Microsoftu rade samo najbolji; a oni bi da tamo rade jednog dana. Setim se sebe u njihovim godinama: ja sam htela da budem astronaut. Oni bi da budu ITjevci. Ima sličnosti, ne? 🙂
A i ja sam ITjevac.

Moja deca vole nove tehnologije. Barataju njima. Uz njih su naučili oba pisma, sabiranje i oduzimanje, geometrijske oblike i figure, svašta o prirodi, životinjama… Razumem da kod ljudi koji komp/fon izjednačavaju sa sredstvom za bivstvovanje na FBu zvuči zastrašujuće kad kažem da klinci barataju ovim ‘čudesnim spravama’ i tu se vraćam na početak: obrazovanje.

Glupo je ne iskoristiti potencijal koji je novo vreme donelo za vaspitanje i učenje dece, imho.

Zato kad se nađe neki pametnjaković da mi kaže ničim izazvano da preterujem, da za decu nije komp, da će naučiti u školi da čitaju i pišu, kažem:

Najlepše hvala na savetu koji nisam tražila.

 

 

One Comment

  1. Besumicno buljenje i igranje igrica do iznemoglosti koje im ispiraju mozak treba zakonon zabraniti. Dati im da uce i da se razvijaju je cista desetka. Mislim da igrice negativno uticu na njih i da jedino sto mogu da naucie je da vrte misom i sta je nasilje. A ukoliko lepo iskoriste kompjuter kao vasa deca onda je to pun pogodak jer ce vremenom to samo da im koristi. Puno pozdrava

Leave a Reply