Personal Point Of View

Šljepnuti Decu (ni)JE Strašno

S vremena na vreme povede se tema da li je ili nije ok šljepnuti dete. Mahom oni koji su ZA šljepkanje su PROTIV nasilja nad decom. Neverovatno mi je kako ne umeju da procesuiraju info da je i šljepkanje nasilje. Nego, da krenemo od početka.

Kada dolazi do šljepkanja deteta?

Dete se ne ponaša po očekivanjima roditelja/staratelja.

Kad počnem da pričam sa nekim na temu šljepkanja dece i pitam zašto šljepkaju dete, dobijem univerzalni odgovor:

Pet puta ponovim ‘NEMOJ’ i ono nastavlja po svom! Pa, normalno da ću da ga šljepnem!

Jedino normalno je da pobegnem glavom bez obzira od tebe nakon ovakve konstatacije. Da li dete razume zašto nešto ne sme? Da li razume ‘nemoj’? Da li ikada razumno, u skladu sa detetovim uzrastom, objasne zašto je nešto ‘nemoj’? I ne samo to: da li su sposobni da vode diskusiju sa detetom? Da razgovaraju?

Kada se dete ne ponaša po očekivanjima osobe koja ga čuva, ta osoba je isfrustrirana, nervozna, besna i dete dobije šljep.

Šljep kao argument da si u pravu:

Ja sam uvek u pravu, ako tvrdiš drugačije tresnuću te! HA! Vidiš kako nije teško da sam u pravu!?

Ja to tako doživljavam. Otkriću vam jednu tajnu:

Roditelji nisu nužno uvek u pravu!

I sasvim je oukej priznati deci da si pogrešio. Izviniti se i osećati žalost zbog greške. Sasvim oukej.

Zašto ne šljepkam svoju decu i zašto bih sravnila sa zemljom svakog ko se usudi da im to uradi?

Pre svega zato što sam operisana od sujete. Ne moram nužno da budem u pravu. Ne doživljavam decu kao nekog ko MORA da me sluša. Moja deca su za mene najveće bogatstvo, personifikacija ljubavi. Ja sam tu da im pomognem da odrastu u ispravne ljude, a oni mi svojim bivstvovanjem ulepšavaju život, daju mu smisao. Moja deca nisu kućni ljubimci i ne moraju da me slušaju. Imaju slobodnu volju i moć odlučivanja. Trudim se da ih naučim šta je ispravno, a šta ne. I meni kad neko kaže da nešto ne može, prvi poriv mi je da pitam zašto ne. Tako i deca.

– Mama, možemo li još sladoleda?
– Pojeli ste već dosta, ako pojedete još više, može da vas zaboli tibica ili grlo, pa da vam bude loše.
– A zašto?
– Zato što previše hladne hrane ne prija organizmu. Znate, oko nas žive i bakterije i virusi i samo čekaju da nam se organizam umori da bi ga napali. A kad jedete previše hladnog, organizam se trudi da se ne ohladi previše, pa slabi i onda mogu da ga napadnu bakterije…
– I onda nas boli grlo i tiba.
– I onda može da se desi da zabole grlo ili tiba. Da, u pravu ste. Da li i dalje želite sladoled? Ili ćemo malo kasnije još malo sladoleda?
– Malo kasnije.

Ovo je primer razgovora koji se dešava iz dana u dan. Meni nije teško da odgovaram na sva pitanja i potpitanja. Zato što sam se prema njima ponašala uvek kao prema zdravorazumskim bićima, zato se i oni ponašaju tako. Oni znaju da ih volim. Ali, takođe znaju da sam nekad i tužna i ljuta i povređena…

Nisu deca kućni ljubimac koji bi trebalo da slušaju komande!

10687043_10203552756712532_4681867146869188599_nČak i kad sam imala kućnog ljubimca, i on je imao svoju volju: birao kad će napolje, kad želi da se mazi, da jede… A kamoli deca da mi je nemaju!

Ako nemate strpljenja za decu i niste spremni i na višesatne razgovore sa njima oko neke sitnice u kojoj su pogrešili – ne treba ni da ih čuvate. Znam, mnogi će reći sad da sam grozna i biće zgroženi mojim stavom. Zamislite: i ja sam zgrožena kad neko ko čuva dete poseže za treskanjem zarad dokazivanja svog stava!

Nemojte mi samo o tome kako je nekad bilo normalno da se deca mlate, pa su danas svi normalni i slično. A kako se tačno ogleda ta ‘normalnost’ dece koju su voštili? Tako što ne umeju da iskažu osećanja voljenoj osobi i naslednicima? Tako što ne umeju da se vežu? Tako što misle da je ok poentirati nasiljem, ako ne mogu verbalno? Je l’ to normalno? Meni nije. Ne znam, nekome možda jeste.

Kad si bespomoćan, a često si takav kad imaš klince, naročito kad su blizanci u pitanju, ok je to i priznati. Desi se nekad da sednem sva slomljena. Pa, i da zaplačem od muke. Bojim se da ne pogrešim negde. Bojim se da me ne shvate pogrešno. Bojim se da će biti neprilagođeni u ovom estradnom ludilu, jer furamo neke druge stvari… Mnogo toga se bojim. Ali nikada ne šljepkam.

Nekad me proglase Super Herojem, nekad sam najbolja mamica na svetu, nekad sam Anita. Jako cenim njihovu iskrenost, ali i oni moju.

Kad imaš decu, vaspitavaš ih, ali i oni tebe. Odrastate zajedno. Menjate se. Postajete bolji ljudi. Bar je to moj slučaj. I sve to bez šljepkanja. Bez batina.

Da, može, i bez šljepkanja deca da odrastaju.

I još nešto:

ŠLJEPATI DECU JESTE STRAŠNO!

 

Leave a Reply