Parenting Hacks, Personal Point Of View

Pristojnost…

Pristojnost. Šta to beše!?

Zveram danas po FBu nešto (što zbog posla, što zbog sebe), pa naletim na Mirin status:

Zagolica me mentalno. Setim se da sam se već sretala sa vrlo sličnim entitetima po mrežama, na ovaj ili onaj način. Ne znam otkud ljudima potreba da druge povrede. Valjda u samoj porodici nisu naučili drugačiji… Iz petnih žila se trudim da Naslednici ne odrastu u neki entitet koji se meni obraćao ili entitet iz Mirinog posta.

Od mnogih stvari koje smo izgubili u poslednjih tridesetak godina najtragičniji gubitak je gubitak pristojnosti.

Šta se to desilo sa ljudima, pa su odgojili egoistično, primitivno i nevaspitano potomstvo? Da li su dovoljno vremena provodili sa decom? Da li je nastao neki klik u raskoraku između ‘samo da nismo gladni’ i ‘samo da odraste u poštenu osobu’? Ili je, možda, ‘ja sam odradio/la sve kako treba i vidi me gde sam; e, moje dete će baš da bude drugačije!’?

Moja želja je da Naslednici ostanu pristojne i dobre osobe, kakvi su sad. Podeliću sa vama jednu crticu i kako hendlujem te stvari:

Krajem aprila su slavili rođendan. Iako za mene nije bilo pitanje ko će sve oći na rođendan, podrazumeva mi se da pozovu sve svoje drugare iz vrtića i one sa kojima se privatno druže – njih dvoje su sami potegli temu gostiju. U vrtiću ima dece koja vazda čačkaju drugu decu. kad kažem ‘čačkaju’ mislim Naslednik je nosio i longetu, jer su ga oplevili k’o vola u kupusu. On nije hteo da uzvrati, iako ima i veštinu (prim. aut. odavno idu na kareto-do) i masu (viši je od svih tih dečaka koji su ga mlatili). Zašto se nije branio kad su ga tukli? Zato što smo u kući pričali da tu decu u niihovim kućama roditelji verovatno tuku, pa oni ne umeju drugačije da se ponašaju; da takvo ponašanje nije pristojno ponašanje i da su ta deca, zapravo, beskrajno tužna. Da ne znaju šta to znači ljubav.

No, kad smo stigli do proslave rođendana, Naslednici su me sa zadrškom pitali da li bih popričala sa njima o gostima. Seli smo, ne beše mi prijatno, nisam znala šta da očekujem… Neka od dece u školici su im rekla da im verovatno neću dozvoliti da pozovu decu koja su ih tukla i kinje ih mestimično/delimično. Njih dvoje su smatrali da nije fer ne pozvati ih sve, jer su i oni njihovi drugari iz školice. Ostala sam šokirana. Njih dvoje, pred sedmi rođendan, pokazali su mi da su LJUDI. Da vode računa o tuđim osećanjima, da im je zaista stalo do svakog ljudskog bića, da se trude da na svoj način hendluju probleme i da su spremni da oproste.

Iako su mnogi u fazonu da bi trebalo da ih nateram da uzvraćaju kad ih neko tresne, mislim da ne grešim. Nikad im nisam rekla ni ‘uzvrati’, ni ‘nemoj da uzvratiš’ – to je njihova odluka. Uvek sam insistirala na razgovorima o svemu što ih muči i kroz razgovor im pomagala da formiraju svoje mišljenje. Iskreno mislim da su razgovori jedan od najboljih puteva da ne postanu entiteti sa početka ovog teksta.

XYZ puta sam se u životu susrela sa čistim bezobrazlukom. Moja najveća pobeda u svemu tome je što nikad nisam dozvolila da se spustim na sličan nivo i uzvratim istom merom. Svako ko kaže da ga bezobrazluk i nepristojnost ne pogađaju – laže. Sve nas to dotakne na nekom nivou. Fazon je samo kako ćemo reagovati. Najbolji način za reakciju je izostanak iste. Kao i deca iz školice koja s vremena na vreme kinje moje Naslednike, tako i ti entiteti sa interneta su samo tamo neke nesrećne osobe.

Neka njih u njihovim Univerzumima. Čuvajmo mi naše. Kad tad će se isplatiti…

Leave a Reply