Parenting Hacks

Mama Na Službenom Putu

Kada si single mama (i dalje mi je ružno da koristim sinonime kao što su razvedena ili raspuštenica prim. aut.), postoje stvari koje moraš da rešavaš u hodu. Na primer, službena putovanja. Imam divan posao. Posao koji volim. Od detinjstva sam u IT potpuno i presrećna sam što mi je hobi zapravo posao. Međutim, posao je takav da zahteva i putovanja. I to je sasvim ok. Nije dosadno.  Stalno se nešto dešava. Učim nove stvari, upoznajem nove ljude.

Ali Naslednicima se baš i ne dopada što sam povremeno odsutna. Da se razumemo: odem negde na dan, retko na dva dana. Razumem da se boje. Kada im kažem da idem i kada se vraćam, krećemo sa ciklusom:

  • molbe da ne idem
  • nađu već neki razlog da budu ljuti
  • iniciranje komunikacije sa njihove strane
  • grljenje, ljubljenje i detaljno objašnjenje šta ću da radim dok sam odsutna

Moja deca imaju strah od napuštanja, što je sasvim primereno njihovom uzrastu.

I to mi je savršeno jasno. Biće jednostavnije kako budu rasli i spoznali kako moj posao funkcioniše. I to mi je jasno. Ipak, sada nije jednostavno. Nije jednostavno meni kao majci. Ne zato što ne umem da im objasnim zašto idem ili slično, nego zato što je i meni žao što prolaze ciklus tuge. Međutim, kad stavim emocije sa strane i uključim racio, znam da će im ovakva iskustva samo koristiti u životu.

Život nije uvek fer i ne dobiješ uvek ono što želiš.

To je lekcija koju svi, kad tad, naučimo.

Htela sam da vam objasnim kako rešavam ove situacije sa twinsima, jer mogu nekome u sličnoj situaciji da koriste. A možda neko ima i bolji način za rešavanje, pa mi objasni kako to radi.

Dakle, kad kažem da ću biti odsutna na dan ili dva, prvo počnu da moljakaju da ne idem. Uvek prva bude ćerka. Trudi se da bude što slađa i, da budem iskrena, trudi se iz petnih žila da me izmanipuliše da ostanem. Sin se obično namrgodi i vrlo brzo nađe razlog da bude ljut. Nakon toga odu u svoju u sobu. I to je trenutak kad bih ih oboje zgrabila i stegla i pričala im koliko ih volim… Ali pustim ih da se, što bi mladi rekli, malo iskuliraju.

Ni sa decom, ni sa odraslima, ne pali ozbiljan razgovor kad ih voze jake emocije.

Kada ih prođe taj nalet tuge, koji se kod njih manifestuje na način na koji se manifestuje, jave se. Traže ili da čitamo knjigu ili bi sendvič ili već nešto… I onda odem kod njih. Počnem priču o svom poslu. Objasnim im koliko je bitno da odrasli rade, koliko je bitno da vole to što rade. Uvek im lepo objasnim da oni meni jesu najbitniji na svetu, ali da nam moj posao omogućava sve te sjajne stvari koje volimo: i knjige, i treninge, i časove, i igračke, garderobu… Oni za 2 meseca pune 6 godina, ali odlično znaju da se svakog meseca plaćaju dažbine, kupuje potrepštine za kuću… Upoznati su sa time, jer su uključeni u proces. Svakog meseca idemo da platimo dažbine i savršeno im je jasno da ako npr. ne platiš struju – ostaneš bez nje. odavno su spoznali i koliko je bitno imati posao i zarađivati za porodicu.

I kada se lepo ispričamo, onda ih upoznam sa time kuda i zašto idem ovaj put. Ako idem na pregovore za novi projekat, objasnim im šta ću reći tamo nekim ljudima, šta ja to njima nudim… Ako idem na konferenciju, objasnim šta ću novo naučiti, koliko je bitno da svi uvek učimo nešto novo… I onda tako rešimo ‘problem’. Oni shvate gde i zašto idem, kakvi su to benefiti za mene i za našu porodicu u globalu. Jasno se ispričamo da nikome nije drago, ali da stvari, prosto, tako funkcionišu i da je to tako.

Od kad su se rodili razgovaram sa njima kao sa sebi ravnima. Mislim da je razgovor ključ uspeha za sve, a ne samo za ove situacije. Naravno, pričamo na način koji oni mogu da shvate, na način prilagođen njima. Primećujem da moja deca cene i poštuju to što se ophodim prema njima na taj način, što se ne ponašam prema njima kao prema ‘deci’.

Mislim da je najpogrešniji način za vaspitanje dece ‘kupovina’.

Znate ono: idem na dan-dva, ali ne brinite; kad se vratim doneću vam ovo i ono. Ili: budite dobar dok me nema, pa recite šta želite da vam kupim i ako budete dobri, kupiću vam. Mislila sam da su ovi oblici vaspitanja prevaziđeni, ali okruženje me vazda demantuje.

Prosto, ljubav se ne kupuje.

Trudim se da sa decom provodim kvalitetno i iskreno vreme. Kad kažem ‘iskreno’ mislim da u našem odnosu nema foliranja. Itekako mi umemo da se igramo i blesavimo i radimo neke druge zabavne stvari. Ali umemo da budemo i ozbiljni. Nekad je jednostavnije, nekad je komplikovanije, ali sve je to proces sazrevanja. I mog i njihovog. Tek sada, u ovim godinama, mogu da shvatim neke postupke moje majke koji su me žuljali kad sam bila dete. Ono što je meni falilo u odnosu sa mojom majkom je upravo razgovor i objašnjenje zašto nešto mora. Zato se trudim da mene moja deca shvate na pravi način, da ne spoznaju neke stvari tek kad budu imali svoju decu; jer, ume to da muči tokom odrastanja.

Pomirila sam se sa činjenicom da je život balans. Ostaje mi samo da nastavim da balansiram.

 

Leave a Reply