Personal Point Of View

KAD PRE ŠKOLA!?

Škola. Sledeće nedelje je 01. septembar. Naslednici kreću u predškolsko. Kad sam ja bila predškolac, to predškolsko nije bilo obavezno i trajalo je samo 15 dana. Ubili su nas sa ‘prava tanka, uspravna debela, kosa’… Biloo mi je neverovatno dosadno tih 15 dana. Ma, sećam se kao da je bilo juče! Znala sam da čitam i pišem još sa 4-5 godina. Oba pisma. Jedva su mi kod kuće objasnili da te linije, prostok, moram. Tako je moj prvi utisak o školi uopšte bio da je to jedna nadasve dosadna ustanova i bojala sam se narednog 01. septembra. Bojala sam se da će mi biti dosadno.

Nisam pogrešila. Osnovna škola za mene je bila jako jako dosadna obaveza. Iako sam bila the best, vukovac i to – meni je bilo neverovatno dosadno! Jedino su mi ponekad časovi hemije bili zanim ljivi, zbog eksperimenata. I to je to. Sve ostalo je bilo previše lako, logično i već sam znala. Kasnije sam odrasla, pa maštala da kad budem imala klince, da će škola da bude drugačija. Što bi se reklo: user friendly. Čujem od drugih da sam pogrešila…

Klinci jedva čekaju predškolsko, koje traje čitavu godinu. A ja se bojim. Bojim se da će da imaju isto mišljenje o školi kao i ja. Da će da im bude dosadno. Da neće biti zanimljivo i izazovno. Oni već znaju da čitaju i pišu (oba pisma). Govore i engleski. Računaju. I to nije zato što sam ih ja gazila da sve to nauče, ne. To je bila njihova odluka. Sami su hteli. Latinicu su naučili uz moju pomoć, a ćirilicu sami. Još pre godinu dana.

Meni je iskreno žao što nam je obrazovni sistem i dalje suvoporan. Bojim se kako će se njih dvoje uklopiti. U glavi imam dva case scenarija:

  1. biće im dosadno kao i meni i iz čistog zezanja, kao i ja nekoć, razlupaće sve predmete bez ikakve muke
  2. biće im neverovatno dosadno i neće se truditi, pa će imati loš uspeh (to je, inače, bio slučaj moje mlađe sestre, koja za koji dan brani doktorat… Ko bi rekao da će posle vrlo dobrog uspeha u osnovnoj da dogura do doktorata!? 🙂 )

I nekako će mi ovo leto ostati u posebnom sećanju. Ma, nisun sastavili 15 dana kod kuće! Samo smo zujali negde. Ovde, tamo, onde… Ovo nam je poslednje leto bez njihovih obaveza, pa smo ga iskoristili potpuno!Znam d aoi to tako ne osećaju, ali ja nekako osećam. Sad će ubrzanim tempom d aodrastaju. Ma, čini mi se da su juče bili 2 jufke od 1050 i 1150 grama! Proletelo mi 6 godina očas posla… I narednih 6 će još brže… I onih 6… A onda oni odoše u svoj samostalni život. Tako ja to vidim. Zato smo se ovo leto ludirali!

Sad ćemo da se uklapamo sa školskim kalendarom. I obavezicama u školici… I tako, bojim se… U ponedeljak idem na prvi roditeljski sastanak. I od toga me hvata panika. Znam da ulazim sad u tu fazu, ali opet… Ne osećam se spremnom.

Osećam da nisam dovoljno odrasla za roditeljski!

Da li je iko ikad pitao roditelje da su spremni za školu? Nije. Podrazumeva se da smo mi stene, da uvek kažemo klincima da je to tako i da tako mora.  Ja nisam takva. Ama, nisam spremna! Bojim se! Nisam kao moji roditelji koji su se trudili da mi utuve u glavu da to tako mora. Ja kad ne znam šta dalje, ja to lepo i kažem:

– Ne znam kako će vam biti u predškolskom, mislim da ćete učiti stvari koje već znate. Ne znam ni kako da se ponašam na tom prvom roditeljskom… Deco, ja više ništa ne znam i nisam spremna!

– Mama, pa nema veze. – Naslednik.

– Ama, kako nema veze!? Ja sad vama treba nešto pametno da kažem!!!!! Da vam pričam o školi, da vam kažem šta i kako će biti… A ja mislim da će vam možda biti i dosadno. I onda taj roditeljski…

– Ali, mama, pa biće nam zabavno! – Naslednica

– A kako ćete da se zabavite ako već sve znate!?

– Paaaaaa, možemo da pomažemo deci kad nešto ne znaju. Eto, to je zabavno. A valjda ćeš da nas vodiš na časove isto, kao pre, šta ima veze što idemo u školu… – Naslednica

– Pa, naravno da hoću! Nastavljamo sa svime što vi hoćete… A šta hoćete?

– Pa, mi hoćemo i karate-do i engleski i matematiku, a hoćemo i na francuski. – Naslednica

– Francuski!?

– Mama, ti stalno pričaš da je francuski divan divan jezik, pa smo seka i ja smislili da krenemo svi da ga učimo. A za taj roditeljski nemoj da brineš. Ti si naša majka. Je l’ tako, mama? – Naslednik

I oduvaše me  klinci u 2-3 koraka! Na ovo sam tačno mislila kad sam još onomad rekla da deca odrastaju, ali i da ja odrastam kraj njih. Meni ovakvu podršku niko u životu nikad nije dao.

Oni su našli način da me pokrenu da naučim francuski, jer istina je da godinama pričam kako je to predivan jezik i da želim da ga naučim. Oni su našli način da im predškolsko ne bude dosadno, ako se zadesi da bude.

A panika od roditeljskog? Pa, i dalje je tu. Al’ ja sam njihova majka! Je l’ tako? 🙂

Ipak, recite mi da taj roditeljski… Škola… Da sve to… Da nije strašno!

Leave a Reply