Personal Point Of View

Idemo Dalje

Mnogo toga nam se izdešavalo u poslednje vreme. I to smo doživeli na različite načine. Poslednjeg dana ovog meseca mogu da kažem:

IDEMO DALJE!

Bio je ovo mesec promena za sve nas…

31.03. sam napinula jubilarnih 38 godina. Da se razumemo: svaki rođendan mi je jubilaran, jer me uvodi u neko novo poglavlje. 🙂

01.04. sam imala zakazano ročište za razvod. Pričali su mi da je nekim ljudima teško kad dođe do razvoda, u kakvim god da su odnosima, da se negde čak i kaju… Što se mene tiče, osetila sam samo veliko olakšanje. Samo sam želela da bude gotovo i zvanično. Nismo živeli godinama zajedno. Što se kaže: de facto smo bili razvedeni, samo je trebalo to i de jure odraditi. Koliko mi je smetalo što me taj jedan papir vezuje, shvatila sam nakon ‘U IME NARODA’ (za one koji se nikad nisu razvodili, na početku presude piše ‘u ime naroda’ prim. aut.). Nekako mi je nakon toga postalo sve ravno. Postala sam smirenija. Opuštenija. Potpuno neverovatno mi je da nisam bila svesna koliko me na podsvesnom nivou zeza ta ‘formalno prava vezanost’ za nekog s kim godinama nisam zajedno. Ali, i to je rešeno.

Za one koji se pitaju kako sam čin razvoda izgleda u sudnici: uđeš, pitaju da li ostajete pri mišljenju, parafiraju kome deca, kome kuća, kome mačka, siđeš do šaltera platiš taksu državi, popneš se do pisarnice uzmeš presudu i ćao.

Do 15.04. je twinse valjalo upisati i u predškolsko. Njihova buduća škola će biti III KRAGUJEVAČKI BATALJON. To je škola koju smo pohađale i sestra i ja. Takođe, kadar koji vodi školu i radi u njoj je sjajan. Pre nego što smo otišli do predškolske ustanove i izjasnili se gde ćemo u predškolsko – valjalo je obaviti papirologiju. U čitav proces su bili uključeni i twinsi. Tako smo prvo vadili nove zdravstvene knjižice (još uvek čekamo knjižice, imamo one papire koje ih menjaju). Zatim smo išli u dom zdravlja da otvorimo kartone. Pa, su odradili kontrolni pregled. Nakon toga smo svratili do osnovne škole, upoznali se sa direktorom, popričali malo… Interesovalo me je u kom će se smeru dalje razvijati škola. Kao roditelju, bitno mi je da to znam. Kad sam dobila neophodne informacije, otišli smo do predškolske ustanove i izjasnili se gde ćemo.

Ostaje neutvrdivo ko je bio više uzbuđen: twinsi ili ja!

Za mene, kao roditelja, ovaj čin upisa u predškolsko je bio jako emotivan. Za njih jedvačekajući! Uhvatila sam sebe da razmišljam kako bih volela da vratim vreme, da opet budu bebe, da se opustim i uživam… Taj period njihovog bebinstva mi je bio jako stresan. I zbog zdravstvenih problema koje su imali i zbog neke moje lične situacije u kojoj sam se našla… Volela bih da je bilo drugačije. Ali nije. Zato, idemo dalje. Ovaj papir me učinio najponosnijom osobom na svetu (znam, sitnica je i blablabla, ali meni je ZNAČAJAN!):

roditeljski za predskolsko

Bližio im se i rođendan. Poželeli su rolere. Twinsi nemaju neke velike želje i kad kažu jednom/dvaput godišnje šta bi voleli da imaju, potrudim se da im ispunim želju. Međutim, sa rolerima su me bacili u rebus. Danima sam razmišljala šta da radim. Otišla sam na kafu, ponela blokče, zasela i krenula sa kolonama ZA i PROTIV. Odmah da kažem da je u koloni PROTIV bilo:

  1. ako padnu na leđa, a blizu su ivičnjaka na ulici, možda kaciga neće da im zaštiti glavu, pa može lobanja da im pukne
  2. štitnici za noge i ruke ne štite noge i ruke od otvorenog preloma
  3. mogu da iskrive tako nogu da dislociraju kuk
  4. mogu da padnu na zadnjicu, pa da povrede karlicu
  5. ako padnu direkt na lice, mogu da polome jagodičnu kost

I kompletan spisak svih tako nekih ‘optimističnih’ stvari. Digla mi se kosa na glavi kad sam ga završila. Prvi poriv je bio

NE, ROLERI NIKADA!!!!

A onda sam zapitala sebe jesam li normalna. Da li verujem svojoj deci? Ako oni kažu da će se potruditi da nauče, zašto da im ne pomognem!? Život je učenje. Idu već 2 godine na karate-do, ravnoteža im je sjajna…

Ako ja ne verujem da moja deca mogu, kakvu poruku im šaljem!?

Skupila sam pinkle i otišla pravo u Plazu da im uzmem rolere. Tako su dobili rolere (kako im ide učenje vožnje, pisaću u drugom blogu). 🙂

Ono što želim uvek, ne samo za njihov rođendan, je da budu srećni. Da budu sigurni. Znam da ne mogu da ih zaštitim od sveta, ali mogu da im budem sigurna luka. Mogu da probam nešto da uradim. Odlučila sam da investiram u njihovu budućnost.

Odlučila sam da im do 18. rođendana uštedim po 10k €. Mislim da je izvodljivo, ako se dobro organizujem. Neki mesec više uplatim, neki manje… Ali želim da sa 18 godina imaju priliku da biraju gde će da studiraju ili priliku da otpočnu svoj biznis – to već zavisi od njih, ne od mene.

stedni racun banca intesa

 

Štedni račun je i elegantan način da se ratosiljam sumnjičavih pogleda, neprijatnih pitanja i da u potpunosti rešim neke nedoumice (od strane familije). Na primer, neko od familije mi uvali keš za njih. Sasvim prirodno je da se pita gde je otišao novac. Sa štednim računima nema greške – izvolite brojeve, pa to što biste meni dali za njih, a vi na račun direktno njima. Novac ide deci. Tačka.

I sve ovo smo završili do 29.04. A 29.04.2016., juče, je dan kad nisam mogla da se saberem. Izgledala sam normalno i jesam bila presrećna, ali… Kroz glavu mi se motao film: rođenje, problemi sa sluhom, problemi sa kukovima, vežbe, reflux, inkubatori, pupčana kila… Rečeno mi je da on možda nikad neće prohodati i da verovatno neće čuti, a da će ona imati verovatno mentalne smetnje u razvoju. Pre 6 godina sam ih zgrabila u naručje, stegla zube i tiho im rekla:

Ma, nemaju pojma, ne slušajte ove gluposti. Vi ste moja deca. Mi možemo sve!

Od dve jufkice od 1050gr i 950gr, oni su danas stigli do 128cm i 29kg, odnosno 122cm i 22kg. Potpuno su zdrava i normalna deca. Napreduju lepo kod logopeda, na karate-dou su super, znaju da čitaju i pišu, mrmljaju engleski… I sve su to postigli, jer oni to mogu. Jer čitavim bićem verujem u njih. Jer lekari inicijalno mogu da pogreše. Jer nikad ne treba odustati!

Idemo dalje!—>

twinsi i ja

Leave a Reply