Personal Point Of View

Biti mama blizanaca…

Kako to izgleda biti mama blizanaca!?

Često me ovo pitaju. Osetim se kao da imam vanzemaljce, a ne decu. No, pristojnost odavno ne živi ovde, pa me više ništa i ne čudi. Još kad čuju da sam single keva, pa to je potpuno novi level čuđenja i zabadanja nosa u stvari koje ih se ne tiču. Al’ pošto me vrlo često smaraju, objasniću kako izgleda biti mama blizanaca. I to single mama blizanaca. Zaposlena mama blizanaca. Mama blizanaca koja ne zna gde joj je.. khmkhm… rep, a gde glava.

U jednoj rečenici:

IZGLEDA POTPUNO HAOTIČNO!

Ujutru, kad svane novi dan, nemam pojma kako da ga pregoruam. A nije da sam neorganizovana osoba. Kad krenem na spavanje – odahnem.

Nisam imala ideju da će biti tako kad sam bila u drugom stanju. Iskrena da budem: tad nisam imala nikakvu ideju. Možda su neke druge mame i single dece i blizanaca uživale u trudnoći – ja sam jedva čekala da se moja završi i da ovo dvoje iskoče napolje. Sad sigurno mislite da sam grozna. Pokušajte da zamislite ovo:

šetate ulicom i samo najednom počinje sve da vam se mrači, krivi slika, počinje da pada mrak, ubrzo ništa ne čujete… Kad otvorite oči, vi ležite na ulici, a drugi vas preskaču. Sačuvaj bože da neko pita jeste li dobro i slično. Brzo sam ukačila simptome padanja u nesvest, pa kad osetim, samo priđem zgradi ili ogradi ili šta već i sednem. Par puta su me spopali da sam džanki. Srećom, ne gajim ta nežna i tanana osećanja u sebi, pa me nisu rasplakali, al’ jesu isprovocirali da se setim i psovki koje sam samo nekad negde čula, a nikad izgovorila.

Onda povraćanje. Povraćanje ujutru, u podne, uveče, tokom noći, tokom spavanja, pre buđenja, nakon buđenja… I povraćanje koje je trajalo čitavu trudnoću! Ma, kakve jutarnje mučnine – meni bilo muka po vasceli dan! Tokom 9 meseci! Da ne pominjem i ostale probleme zdravstvene prirode koji su se javili tokom trudnoće, a nisu bili nimalo naivni. Zbog svega toga – JEDVA SAM ČEKALA DA SE RODE!

A kad je došao i taj magičan dan, pa… i tu jedva preživeh, al’ preživeh. Taj nagon za preživljavanjem prenosimo s kolena na koleno. Ko na nas krene u startu je… pogrešio. 😉

Onda su se rodili, pa kmekanje danju, noću, uveče, ujutru, u svako doba dana! A ja ne znam koje sam nahranila, koje okupala… Od muke počnem i ja da plačem sa njima. U trenucima kad su i spavali, ja sam odrađivala projekte. Srećom, tad se nisam često viđala sa klijentima, pa nisu mogli ni da se iščuđavaju kao komšiluk mojim podočnjacima i naglom skoku kilaže. A da – i ugojila sam se. Ne da sam se ugojila, nego sam bila i prešla magičnu cifru 100. Imala sam 124 kila žive mere, pa vi vidite.

Onda sam se živcirala je li sve u redu sa njima, pa ako nije šta nije (a ubeđen si da nešto nije garant!), pa lekari, pa analize, pa prvi zubi, pa prvi koraci, pa prve reči… I nijedno od baksuza nije reklo prvo ‘mama’, nego su nešto mrmljali. Naslednikova prva normalna reč je bio ‘međed’. To pripisujem genskom nasleđu sa očeve strane – nema drugog logičnog objašnjenja. Kćer je prvo rekla ‘voda’. Mama i te trice – jok. Zato i kažem ‘to rođeno samo da bi me nerviralo’.

Nekako su porasli, a da sam ih sačuvala da se ne samoubiju i da me ne ubiju. Sad imaju sve manje tih suicidnih akcija, al’ nije da ih nemaju. Sad je malo lakše – ne čuvam ih više sama, a i veći su, razumniji (nisu, nego se tešim) i sve na red. Sad im je u fokusu šta će da budu kad budu porasli. To neće da bude vatrogasac, policajac, lekar, pekar ili slično – to hoće da bude doktor nauka! Dođe mi da ubijem njihovu tetku, a svoju sestru, što je spremala doktorat sa njima…

Ne stižem da budem full time keva. I to mi smeta. Ali ako počnem to da stižem, ode u propast sve ostalo, uključujući i nas troje. Kako bih vam rekla, sem nas – mi nemamo nikoga drugog ko bi nam ispunjavao želje, htenja i potrebe. Najviše od svega me nervira što često žele da me bace u situaciju da se pravdam zbog našeg načina života. Jeste, puno radim i puno uživamo. Puno uživamo zato što puno radim. Kad puno uživamo, onda oni živaju, a ja radim. Ne mogu da se setim trenutka kad sam negde otišla bez kompa, fona i neta. I ti trenuci bez su mi postali mit. Zaista ne znam kako je to biti na odmoru… Ali zato što to ne znam, Naslednici često odmaraju i uživaju u svakom trenu. A to je, valjda, i poenta. Da budu srećni i da rastu u dobre ljude.

Tako da na ovu temu mogu da vam kažem:

ne znam kako je biti mama blizanaca. Znam samo to kako je biti odgovorna osoba. Znam kako je učiti decu novim stvarima na krajnje nekonvencionalan način. Znam kako je voleti ih do ludila i nazad. Znam kako je vrištati u jastuk, da ne bi vrištao na decu. Znam kako je gutati knedle kad ti kažu da im se sviđa tamo neka sanđama. Znam kako je pružati im podršku. Znam kako je kad ih zgrabim u zagrljaj. Znam kako je kad izigravam konjića, iako imam okoštavanje vratnog dela kičme i sjebane bubrege. Znam kako je to kad se raspadaš i kad bi pao, a njima s ešeta, pa obuješ patike i kreneš. Znam kako je to kad naučiš da spremaš nešto što vole da jedu, a inače ti zagori i supa. Znam kako je to kad znaš imena svih debilnih crtanih junaka. I kako je to kad gledate Star Wars zajedno. I sklapate lego. I kad moraš da budeš Palpatin, jer njega ubijun na kraju. Do duše, znam i kako izgleda kad im mazneš slatkiše, pa te uhvate… I tako. Svašta znam. Al’ i dalje ne znam kako je to biti mama blizanaca.

Znam još jednu stvar:

moja deca sutra neće izrasti u osobe koje drugima uleću u lični prostor ničim izazvano. Kako znam? Tako što sve kreće od domaćeg vaspitanja. A kako stvari za sad stoje – nisam loša u vaspitavanju dece.

#ajpatako

 

Leave a Reply